EKSPEDICIJE 2008
Letnji centar JAZ
31.8.2008
Na kraju leta, kada se sumiraju utisci, ono tek nedavno završeno ostavlja najjače tragove u našim sivim ćelijama. Ne samo zato što se nedavno završilo, već zbog obilja dobrih zarona, podvodnih doživljaja, novih otkrića, novih poznanstava. Ali krenimo redom...
„Veliki Transport“ ronilačke opreme našeg kluba počeo je 5.07.2008. godine. Ronilački brendiran VW kombi i luda Lada NIVA (u Mad Max fazonu) sa sve prikolicama, uspešno su posle većih i manjih akrobacija stigli na Jaz. Jedan privatni kamp, nedaleko od mora je bio idealan za postavljanje naše ronilačke baze. Podignute su tende, čamci napumpani, boce napunjene i zabava je mogla da počne.
Dani su vrlo brzo prolazili u svakodnevnim ronjenjima na raznim lokacijama. Špic sezone došao je nešto kasnije nego prethodnih godina, tako da smo od 29.07. pa sve 20.08. bili potpuno popunjenih kapaciteta.
Vreme između ronjenja najčešće smo provodili u opuštenom ambijentu restorana-plaže „CALYPSO BEACH“. Ostaće upamćeni Nenini kolači koji su nam neviđeno prijali. Osim članova našeg kluba sa nama su ronili i ronioci iz Subotice, Sombora, Apatina, Novog Sada, Kraljeva ...
Kao najsvetlije tačke ovog leta pokazale su se lokacije kao što su hrid Galiola, potopljeni brod Oreste, potkapina Krekavica, Saletova pećina, Pečurke, rt Platamuni...
Oreste...
Potopljeni italijanski teretnjak (II Svetski rat) leži na dubini od 32 metra, na ravnom, peskovitom dnu. Ovo je jedna od najčešće ronjenih pozicija i dobro je poznata roniocima svih generacija. Odmah na početku leta markirali smo ga bovom, zbog lakšeg pronalaženja i sidrenja. Postoje dve verzije razloga zbog kojih je Oreste završio na dnu. Jedna verzija kaže da je brod naleteo na podvodnu minu u neposrednoj blizini rta Jaz i vrlo brzo nakon toga potonuo. Druga priča govori da su britanski lovci bombarderi „Mosquito“ po povratku sa misije na kopnu videli neprijateljski brod i onako, uz put, ga potopili. Doživljaj su pokvarili ronioci splitskog Brodospasa koji su ga 50’-tih godina prošlog veka dosta razrezali.
Ove godine smo u velikoj većini slučajeva imali dobru vidljivost na ovoj poziciji. Olupina je postajala vidljiva već nakon 15-tak metara dubine. Pogled ronioca odmah privlače dva velika vitla, telegrafska kabina i ukoso oboren jarbol. Živi svet je voma bogat. U šupljinama broda ima solidnih ugora, a barbuni u jatima odmaraju na nekadašnjoj palubi. Jata picova kruže oko vitla dok u plavom, iznad same olupine, plivaju srdele u velikom jatu. Ronjenje na ovom brodu je uvek zanimljivo, a s vremena na vreme, Oreste nam otkrije još po neku svoju tajnu.
Saletova pećina ...
Posle Krekavice, prateći strme litice koje se obrušavaju u more stiže se do Saletove pećine. Ova pozicija je nazvana prema Aleksandru Teodoroviću – Saletu (KPA Beograd) koji je roneći u ovom reonu slučajno naišao na jednu od najlepših pećina na crnogorskom primorju. Ulaz u pećinu je prilično velik i nalazi se na 15 metara dubine. Kada se pređe deo prekriven sitnim, belim peskom ulazi se u mrak u kojem pod svetlima ronilačkih lampi prolaze veliki kameni blokovi, koje iako su velike težine ponornica koja se ovde u određenim periodima godine uliva u more, sa lakoćom pomera. Na dnu pećine žive kozice i tabinje, a jato cipli koje već godinama kruži pećinom znatno se uvećalo. Udaljenost od plaža i ljudskih naselja, je ovu pećinu i njene stanovnike sačuvala u potpunosti. Ronioci kluba Svet Ronjenja su među retkima koji rone na ovoj poziciji. Prateći dno koje se lagano izdiže ulazi se u sloj hladne, slatke vode čija je prozirnost fascinantna. Kada se izroni, shvatate da se nalazite u ogromnoj podzemnoj dvorani koja ima i svoj suvi deo. Mlada „ronilica“ Ivana Vitošević nije bila lenja već je skinula svoju opremu i malo „prošetala“ po kamenim blokovima. Iako, sve deluje opušteno (valjda zbog veličine prostora) ni jednog trenutka ne treba smetnuti sa uma da je ovo ipak pećina i da se treba pridržavati mera opreza.
Susreti sa stanovnicima podmorja ...
Opšti utisak koji nosimo sa ovogodišneg letnjeg kampa jeste da se živi svet u crnogorskom podmorju lagano oporavlja i obnavlja. Da li su tome doprinele pojačane kontrole Budvanske Plovne jedinice i Policije koje su prethodnih godina u par navrata imale akcije hvatanja dinamitaša, ili pokušaji kontrole kočarenja, ili se jednostavno radi o prirodnom oporavku stanovnika mora – ne znamo. Još uvek je to daleko od živog sveta hrvatskih ili turskih voda, ali ima se šta videti. Raduje činjenica da su se pojavile solidne (ali neviđeno oprezne i plašljive) kirnje, veći broj ugora a u dubljoj vodi zubatci. Jastozi su ovog leta bili u nešto manjem broju, ali smo uspeli da vidimo elegantne kavale. Ovog leta snimili smo više vrsta veoma lepih morskih sasa, na različitim terenima- od peska do krupnog kamenja. Na jednom od zarona (na rtu Platamuni) naišli smo na kapitalan primerak „Crv psa“ ili „Vatrenog crva“ kako ga još zovu. Dužina ovog primerka je bila preko 40 centimetara i bio je veoma raspoložen za poziranje. Meduze su se i ovog leta pojavile početkom avgusta, doduše u nešto manjem broju. Kod Saletove pećine naišli smo na izuzetno veliki primerak sa kojom smo napravili lepe fotografije.Sve pohvale za požrtvovanje sestrama Jeleni i Ivani Vitošević koje su hrabro pozirale i pored velike verovatnoće da će se ožariti
Požar ...
Bilo je opušteno popodne, koje smo provodili ležeći na ležaljkama CALYPSO BEACH restorana, kada smo primetili da po nama padaju mrvice pepela. Iznad nas, na rtu Mogren izdizao se gust stub crnog dima. Rekosmo ekipi u restoranu da je požar iznad, na litici, na šta su oni odgovorili sleganjem ramena u stilu „ništa strašno“. Za to veče planirali smo noćni zaron, baš tu u blizini omiljene nam plaže. Dogovor je bio da se u 20.00 nađemo na Jazu i lagano krenemo na poziciju. Ostatak dana, do sumraka proveli smo kud koji, skoro i zaboravivši na požar. Kada smo uveče izašli na plažu i pogledali put Mogrena shvatili smo da je požar od „ništa strašno“ postao „Auuu, katastrofa“. Vatra je sišla sa brda skoro do mora i shvatili smo da su naši prijatelji verovatno u problemu. Na telefon se javila Nena i kašljući rekla:“Sve vredno smo prineli do mora. Mi moramo da se sklonimo odavde jer je dim nepodnošljiv!“. Zamolili su nas da im prenesemo dve pumpe za vodu kojima bi eventualno hladili i kvasili rastinje oko restorana, jer ako vatra zahvati taj deo, svima je bilo jasno da od gašenja nema ništa. Odmah smo zaboravili na zaron i krenuli u pomoć. Vatra je tada uveliko gutala ceo rt Mogren i polako se širila prema vikend naselju Seoce koje se nalazi iznad Jaza. Prilazeći plaži CALYPSO BEACH sa nevericom smo gledali kako plameni jezici gutaju suvo rastinje, a vrelinu smo mogli da osetimo na licima. Sve je izgledalo kao da je neko ostavio odškrinuta vrata pakla. Srećom dim se razišao tako da smo lako pristali i brzo montirali pumpe, kojima smo počeli da prskamo rastinje i slamnati krov restorana. Sada je najveća opasnost bila užareno kamenje koje se kotrljalo niz liticu, preteći da proširi požar. Laki i Miloš su krenuli u opsan uspon u susret vatri pokušavajući da što bolje nakvase teren. Međutim, ubrzo smo odustali od te ideje jer su rezultati bili slabi a rizik prevelik. Na sreću, vetar je tada promenio pravac i vatra se zaustavila na nekih 50-tak metara od nas. Jutro je donelo olakšanje, požar je ugašen spektakularnim dolaskom italijanskog aviona tipa „Kanader“ koji je sa lakoćom zaustavio vatrenu stihiju na samo par desetina metara od prvih kuća. Mi smo se u predvečerje toga dana smejali doživljajima od prethodne noći zajedno sa ekipom restorana CALYPSO BEACH , uz roštilj i pivo učvršćujući jedno novo prijateljstvo.
.
