Raja Ampat Indonesia 2017

Ukazana mi je posebna čast da kao Mares Ambasador budem deo fenomenalne ekspedicije u organizaciji „Ocean Geographic“ fondacije. Organizator Michael Aw, čija dela govore više od reči, pozvao me je da u projektu učestvujem kao model, ali i kao fotograf, imajući u vidu moj rad na širenju svesti o važnosti očuvanja grebena svih mora i okeana putem blogova i fotografija. Grupa se sastojala od sedamnaest ronilaca, podvodnih fotografa i snimatelja koji na socijalnim mrežama jasno poručuju: „čuvajmo sve naše vode“. Moj apel je „iz mora iznesimo samo naše mehuriće“, a dodala bih i da bilo koju vrstu otpada (najlon za pecanje, flaše, konzerve itd.) iznesete napolje. Vama je to minut posla, a nekoj kornjači, delfinu ili kitu ceo život.

Ekspedicija je trajala jedanaest nezaboravnih dana. Brod domaćin je bio „Gaia Love“, dizajniran da ljubiteljima ronilačkog sporta pruži udobnost, ali je opremljen i posebnim prostorijama za fotografe, snimatelje i njihovu opremu. Zadnji deo palube opremljen je posebnim bazenima za svakog učesnika ekspedicije i njegovu foto i video opremu, a voda u bazenima se svakodnevno menja. Brod sadrži i luksuzne sobe sa kupatilom i klima uređajem, veliki salon sa prostorom za odmor, trpezariju, a uživali smo i u fenomenalnoj hrani. Dva brza čamca prevoze ronioce do lokacija. Gornja paluba sa ležaljkama je poseban raj za ljubitelje izlaska i zalaska sunca.

Raja Ampat

Godinama slušam kako je Raja Ampat jedna od najboljih ronilačkih lokacija na svetu, ali da je dolazak do nje poseban „projekat“, koji podrazumeva četiri leta avionom, a onda i plovidbu brodom. Međutim, kad sam stigla na ovo čarobno mesto, zaključila sam da se sav taj napor i trud isplate. Ronilačka ruta je počela na južnoj strani Raja Ampata, od Misola, a završila se u Dampier tesnacu na severu. Tokom moje ronilačke karijere, koja je prilično duga, takvo bogatstvo grebena još nisam videla. Mante, kornjače, murine, hobotnice, jata barakuda, yellow lips-a, jackfish-a itd. Često se roni u struji, što mi je prilikom fotografisanja izuzetno smetalo. Shvatila sam da struja i jeste uzrok bogatstva podvodnog sveta i da se moram prilagoditi. Kako sam u dobroj kondiciji, mogla sam da ostajem pod vodom i 90 minuta umesto predviđenih 60 (zbog čega sam nekoliko puta završila „u ćošku“) :D i tako četiri zarona dnevno. I nije mi bilo dovoljno – roniš, jedeš, spavaš, a kad spavaš, sanjaš da roniš i jedva čekaš da svane da opet zaroniš u taj magični svet.

Na svakom putovanju volim da naučim i istražim nešto novo. Ovog puta su to bile mante. Sreću se na mestima poznata kao cleaning stations. Nedostaju reči kojima bih opisala ronjenje sa ovim prekrasnim bićima. Dobili smo stroga uputstva da se primirimo i da ih ne jurimo, kako nam ne bi pobegle u dubinu. I tako je i bilo. Vraćale su se preletajući iznad nas, nestvarno graciozne i elegantne. Totalno sam se zaljubila u njih.

Dani su prolazili, a svaki zaron je bio ne priča, nego knjiga za sebe. Snimala sam film, pravila fotografije, ali sam pred kraj svakog zarona spuštala aparat i širom otvorenih očiju upijala lepotu koju sam želela da ponesem u sebi.

Michael Aw je znao već duže vreme da želim da ronim „Blach water night dive“ i spremio mi je iznenađenje. „Black water night dive“ je jedan sasvim drugačiji vid noćnog zarona – roni se ispod čamca, lenjardom vezani za glavni konop, na čijem kraju su tegovi i lampe koje privlače različita morska stvorenja. Na sred pučine, dubina ispod vas je nepoznata, struja lagano nosi, a u isto vreme ta ista struja donosi bića koja je nemoguće videti na noćnom zaronu uz neki greben. O ovom zaronu ću uskoro više pisati, jer on zaslužuje posebnu priču.

Ekipa je bila uglavnom sačinjena od ronilaca iz Singapura, jednog Australijanca i mene „male od Srbije“. Dive buddy mi je bio Australijanac Stuart Ireland, čiji sam engleski jedva razumela (a verujem i on moj), ali smo se zato pod vodom pogledima sporazumevali. Često smo zajedno završavali „u ćošku“ jer nismo hteli da izronimo nikad. Stuartov zadatak na ovom putovanju bio je da snimi film, koji sa nestrpljenjem svi očekujemo, ali je takođe pravio i fenomenalne fotografije iz vazduha, zahvaljujući kojima se lakše shvata o kakvom raju je reč.

Michael Aw, hvala na ukazanom poverenju, zaista je bila privilegija biti deo ovog tima. Ovom prilikom bih se posebno zahvalila Hariju, vlasniku broda, i celom njegovom timu, koji su učinili naš boravak nezaboravnim.