'Baron' opravdao očekivanja
Najavljeni ronilački vikend u organizaciji S.D.T. Svet Ronjenja je za grupu od trinaest ronilaca započeo na benzinskoj stanici "Zmaj", na auto putu Beograd-Zagreb. Nešto posle 15.30 časova kolona automobila je krenula put najvećeg grada u Istri- Puli. Putovanje je proteklo u najboljem redu, sa minimalnim zadržavanjem na granicama. Nakon sedam sati vožnje, u kasnim noćnim satima ušli smo u grad Atomskog Skloništa, Mate Parlova, pulske Arene. Ubrzo smo se smestili u simpatičnim kućicama u kampu "Stoja" gde se nalazio i ronilački centar "Hipokampus" koji nam je bio domaćin ronjenja. Umorni od puta zaspali smo vrlo brzo, jer je ujutro valjalo poraniti. Na programu su bile dve prave ronilačke poslastice.
Baron Gautsch i Hans Schmidt.
Pula je grad poznat po burnoj pomorskoj istoriji. Takođe, to je i grad sa dugom tradicijom u brodogradnji. Da podsetimo, u puljanskom brodogradilištu je napravljena i čuvena austro-ugarska krstarica Zenta. Mnoge vojske su zbog strateškog položaja ovog grada, kroz istoriju, imale svoje jake baze na tom području.Ujutro u 8.00 našli smo se sa vlasnikom Hipokampusa, Robijem i njegovim sinom Vedranom. Nakon kratke ali obavezne administracije, počeli smo sa pripremama za ukrcavanje na brod koji će nas povesti na ronilačke lokacije. Šezdeset minuta kasnije, baš kako je bilo i najavljeno, na gat ispred centra pristala je "Borna", drvena barkasa (nekadašnje JNA, tačnije Ratne Mornarice) preuređena u udobni, moderni ronilački brod. Među roniocima je nastupilo tiho oduševljenje, jer su ovakvi brodovi prilično retki. Brzo smo utovarili opremu i isplovili. Do "Barona" je trebalo skoro dva sata navigacije, pa nismo gubili vreme. Vreme je bilo idealno, sunčano i bez vetra. Isplovili smo iz uvale kod kampa Stoja i počeli da oplovljavamo rt Muzil koji se gledano sa mora nalazi sa desne strane ulaza u Puljanski zaliv. Prolazili smo pored brojnih ribarskih barki koje je lepo vreme izmamilo na more, kada se pred nama ukazao arhipelag Brioni. Međutim kurs našeg puta je bio sedam milja na otvorenom moru i ubrzo je obala postala samo tanka linija na horizontu.Došlo je vreme za brifing koji je održala voditeljica ronjenja Latinka. Baron Gautsch je bio jedan od najvećih brodova trgovačke mornarice Austrougarske Monarhije. Plovio je na redovnoj liniji Kotor-Trst. Sagrađen daleke 1908. godine, dobio je ime po predsedniku vlade u Beču, baronu Pavlu Gautschu. Ploveći 1914.godine iz Kopra prema Trstu naleteo je na podvodnu minu i potonuo. U tom trenutku na brodu su bile izbeglice iz Boke Kotorske i Dubrovnika, kao i porodice vojnih lica i državnih činovnika. Brod je potonuo vrlo brzo sa sobom odnevši veliki broj žrtava, što ovo potonuće svrstava među najveće pomorske nesreće na Jadranu. Danas Baron Gautsch leži na dubini od 40 metara (dno) u pravilnom položaju, kao da ga je neko tako namerno postavio.Dogovoreno je da ronimo u manjim grupama i parovima, a da će se sa desne strane našeg broda postaviti tzv. deko polje. Posada je privezala „Bornu“ za plutajući muring, a sa pramca duž broda je pušten strujni konop sa bovom da bi ronioci lakše stigli do mesta za zaron. Na žalost vidljivost je u ovoj oblasti prilično promeljiva zbog reke Po koja se uliva u more na italijanskoj strani i nanosi velike količine mulja. Ispod same površine voda je bila poput jezerske. Zelenkasta puna sedimenta koji je nanosila umerena struja. Pomalo skeptični krenuli smo niz uže i nakon petnaestak metara kao da smo izašli iz oblaka. More je počelo da liči na sebe i vidljivost je skočila na solidnih dvanaest do petnaest metara. Sišli smo na pramac i napravili krug oko njega pa krenuli ka komandnom mostu. Pred nama se pojavilo dva reda velikih prozora u kojima je nekada bio „mozak“ broda. Struja je nosila od pramca prema krmi i lagano smo se pustili duž gornje palube u razgledanje olupine. Prošli smo pored dva velika dimnjaka doslovno gurajući se sa jatima riba, kojima je ovaj brod postao dom. Shvatio sam da će nam povratak biti prilično otežan, pa sam odlučio da se od struje zaklonimo olupinom. Na zadnjem delu ušli smo u unutrašnjost i kroz pravi lavirint hodnika krenuli nazad. Imali smo sreće da nije bilo drugih ronilaca jer bi onda vidljivost definitivno bila slaba. Pored nas su promicali nakadašnji saloni, kabine i uski brodski hodnici koji su nas doveli do unutrašnjosti komandnog mosta. Vreme je brzo isticalo, pa smo lagano, preko palube krenuli ka sidrenom konopu i u izron. Tokom ovog zarona videli smo samo delić „Barona“ i definitivno shvatili da je za kompletniji utisak o ovom brodu potrebno napraviti barem tri-četiri ronjenja.
Na površini opšte oduševljenje i razmena utisaka. Uz sendviče i čaj prepričavamo iskustva o prethodnom zaronu. Dok mi oduševljeno brbljamo „Borna“ već uveliko grabi ka sledećoj ronilačkoj poziciji, potopljenom brodu Hans Schmidt. Među lokalnim roniocima ovaj brod je dugo bio poznat pod imenom „Istra“, sve dok prilikom nedavnih istraživanja nije otkriven naziv Hans Schmidt. Radi se o trgovačkom brodu koji je potonuo za vreme prvog svetskog rata u sudaru sa drugim brodom. Dugačak je 60 a širok 11 metara. Prilikom potapanja pramac je pukao i malo se odvojio od ostatka broda. Dno je na 42 metra a paluba već na 28 metara.Dočekala nas je slična situacija kao na prethodnom zaronu, s tim da je na palubi bila nešto bolja vidljivost, a na samom dnu potpuna mlečna zamućenost. Opet obilje ribljeg sveta a prava poslastica je prolazak kroz teretni prostor.Kada smo izronili, sunčan dan se pretvorio u maglu koja nas je potpuno okružila tako da je navigacija bila otežana i bila moguća samo uz pomoć instrumenata. Zbog toga je i povratak u centar trajao nešto duže ali posada „Borne“ je znala svoj posao i sigurno smo pristali na gat, odjednom izronivši iz magle.
Podmornica „Medusa“ U82.
Za drugi dan ronilačkog vikenda planiran je zaron na italijanskoj podmornici „Medusa“ koja se nalazi u blizini samog ronilačkog centra. Na ronjenje smo pošli brzim ribom koji je pokretala Yamaha od 150ks.Vožnja ovakvim čamcem je doživljaj za sebe. „Gumenjak“ je sa trinaest ronilaca i kompletnom opremom sa lakoćom glisirao preko morske površine. „Medusa“ je potonula zbog direktnog pogotka torpedom, potonuvši brzo na muljevito dno dubine 38 metara. Na žalost sreća nam je ovaj put okrenula leđa, jer je vidljivost na dnu bila svega jedan metar. To nam je pomalo pokvarilo doživljaj jer su ronjenja na potopljenim podmornicama zaista retka.
Vikend je završen još jednim ronjenjem sa obale, gde su ronioci mogli da uživaju u antičkim krhotinama, bogatom živom svetu i prozirnoj vodi. Posle ronjenja, dok se oprema cedila i sušila, nastavili smo druženje u ronilačkom centru uz odličnu „medovaču sa tartufima“ i dogovor da se ovakav vikend mora ponoviti.
Podvodne fotografije: Ivana O.K., Vlada R. i Nikola
.
