Turkuazoo 2012.

Ponovo među ajkulama

Period zimske smanjene aktivnosti, odlučili smo da prekratimo putovanjem u Istanbul. Cilj našeg puta dugačkog  1000 kilometara je bio akvarijum Turkuazoo, gde smo planirali da ronimo sa ajkulama. Deo ekipe se spakovao u kombi dok je drugi deo preleteo ovu „skromnu“ razdaljinu. U akvarijumu nas je dočekao Predrag Ćurčić koji već par godina sa uspehom vodi Turkuazoo.

Akvarijum Turkuazoo je jedna od najvećih turističkih atrakcija Istanbula. Godišnje kroz njega prođe preko pet stotina hiljada posetilaca iz celog sveta. Međutim, ovaj kompleks koji je smešten u šoping molu „Forum“ je i više od turističke zanimljivosti. On predstavlja i značajan edukativni centar, kao rehabilatacionu stanicu za povređene morske životinje. Podeljen je na nekoliko segmenata. U Freshwater zoni nalaze se ribe iz plutajućih šuma Amazona, jezera Malawi u Africi, reka Orinoko i Mekong. Najzanimljivije su pirane, zatim mata mata kornjače i razne vrste somova impozantnih veličina. Na drugom nivou su akvarijumi koji dočaravaju Coastal Cliff. Ovde su glavne zvezde common stingray kao i manje vrste ajkula kao što su brown banded bamboo shark, smouth-hound shark i zebra bullhead shark. Na ovom nivou je i živi svet Crnog mora.Glavna atrakcija su velike jesetre. Slede akvarijumi sa živim svetom Mediterana (polja posedonie i duboke vode), zatim Karipsko more, živi svet pećina i poseban akvarijum sa Anemonama – Finding Nemo. 

Ono što je za nas ipak bilo najzanimljivije je glavni akvarijum čija je zapremina nešto preko 4 miliona litara. Maksimalna dubina je 5 metara, prosečna oko 3.2 metra a temperatura vode je ovaj put bila 20 stepeni Celzijusa. U njemu se nalaze i najatraktivniji stanovnici: Send Tiger Shark, Guitar Shark,Whitetip reef Shark,Leopard Shark kao i nekoliko vrsta raža. Utiske sa ovog ronjenja možete pročitati u nastavku, direktno iz tastature nekoliko aktera.

Ovu ekspediciju su pomogli Turkuazoo akvarijum, preduzeća Net Kolektiv ( www.laptop-servis.rs ) i TTD d.o.o. (Južni bulevar 17,Beograd).

U ajkulinoj kući

Od samog ulaska u zgradu akvarijuma u kom žive ajkule osećate se nekako drugačije. Nije isto kada uđete u tržni centar gde možete da kupite ribice za akvarijum ili nekog drugog kućnog ljubimca, i kada ulazite u ajkulinu kuću. Svakim korakom ste im bliže i osećaj je neverovatan. Nije to strah, već neki drugi osećaj, možda uzbuđenje ili euforija zbog nepoznatog.

Oblačim odelo, spremam masku, peraja pod mišku i odlazim da stavim tegove i bocu na leđa. Krećem u avanturu. Ulazim u hladnu vodu i lagano zaranjam. Prvo nailazimo na murinu, zatim na golubove i mnogo drugih ribica, i onda veličanstvena Gospođica Ajkula, strašna, mračna, ogromna, i, sva sreća, nezainteresovana za nas. Lagano pliva ka meni, osećaj... nije to osećaj straha, to je poštovanje prema većem, moćnijem i jačem. Ogromna je, izgleda kao iz horor filmova, šest redova zuba koje sam, čini mi se, mogla da izbrojim, jer je Lady bila mnogo blizu mene. Da, veće su od mene, a ja nisam mala. Onda, lagani okret na drugu stranu i vidim jednu koja mi se lagano približava, kontak oči u oči. Brrr, jezivo. Smireno me obilazi i nastavlja dalje. U jednom trenutku sam osetila kako me neko cima za peraje, okrećem se i vidim vodiča kako mi pokazuje da stanem, da se ne pomeram. Stala sam kao zaleđena i perifernim vidom videla kako se jedna ajkula podvlači i nastavlja da kruži oko mene. Stajala sam ukočeno par sekundi, nisam disala, pokušala sam da savijem noge što sam više mogla da joj ne stajem na put. Ronjenje se nastavilo uz razglednje i zagledanje u ajkule i ogromnih raža, koje su, takođe, neverovatne i  divne.

Po završetku ronjenja otišli smo u obilazak preostalog dela akvarijuma i na grupno slikanje. Dan u akvarijumu se završava hranjenjem i maženjem raža. Fenomenalan osećaj, mekane, nežne i potpuno blesave.

Drago mi je da sam bila član vesele družine, koja se zaputila 1.000 kilometara u jednom pravcu kombijem radi pola sata ronjenja sa ovim veličanstvenim životinjama. I sve bih ponovo, bez razmišljanja.

Branka Piščević

Tridesetak za četres pet

Da, znam, vratićemo se na naslov kasnije.

O, daj okreni taj ringišpil u mojoj glavi... Uz veselu atmosferu, puni utisaka, sa značajnim tragovima epinefrina u krvi, sedmočlana grupa entuzijasta se vraća u Beograd. Dok autor ovog teksta pokušava da se fokusira na opis doživljaja, Ivana, Branka, Ceca, Dule i Goran se takmiče za Zlatni mikrofon, a Janez peva u sebi „drži se linije na auto-putu“. Erm, odakle se vraćamo? „Turkuazoo“, evropski deo Istanbula. Oko 980 kilometara jugoistočno od Beograda. Pomenutoj ekipi su se u Istanbulu pridružili Minjon i Petko.

„Turkuazoo“, prvi javni akvarijum u Turskoj, lociran u istanbulskoj opštini Bajrampaša, sagrađen je 2009. godine, u to vreme najveći u Evropi. Pored toga što je vodeća turistička atrakcija, takođe je i centar za morska istraživanja i konzervaciju.

Kao veliki prijatelj kluba, vrsni poznavalac akvaristike i menadžer akvarijuma „Turkuazoo“, Peđa nas je ugostio i četrdesetpetominutnim zaronom sa morskim mačkama, psima, ražama, golubovima i, zamisli, ribama – postavio nam neke nove i luđe domaće zadatke.

I tako dalje i tako bliže, pokušaću svoj doživljaj da opišem vrlo sažeto. Prolazak pun strahopoštovanja, (ne)dovoljno bliski susret sa gomilom zuba Send Tiger ajkule, adrenalinska implozija, razmena energije, razmenjen pogled sa razrogačenim badijem, želja da je dodirnem... Puls još ne pada ispod 100, gospođica Leopard se igra na par metara pored mene, dok drugim oko vidim kako se badi, aka Ceca, igra sa ogromnom ražom.

Utiske drugara možete pročitati u nastavku, ali ako mene pitate – da, vredi putovati tridesetak sati za četr’es’ pet minuta ronjenja u „Turkuazoo-u“.

Draganel

Lamela za ajkulu

Hladno februarsko jutro, truckanje po Mrkinom koridoru 10, pucanje gume na  bugarskom auto-putu iz vremena vladavine Todora Živkova, gubljenje orijentacije na turskoj kaldrmi u dvadesetomilionskom gradu samo je osnažilo moju želju da se pogledamo oči u oči krvoločni predatorii iz morskih dubina, zarobljenim u staklenim zidinama akvarijuma  istanbulskog  šoping-mola „Forum“, i ja. Dočekuje nas ljubazno osoblje „Turkuazoo-a“ na čelu sa generalnim menadžerom, naše gore listom, Predragom Ćurčićem. Obostrano zadovoljstvo nije moglo da se sakrije. Naše zbog susreta sa ajkulama, a njegovo zbog susreta sa kanticom kiselog kupusa, zlatiborske prsute, kajmaka iz nekog šumadijskog zaseoka i ajvara ispečenog na plotni „smederevca“ kod deda-Pere u Pančevu.

Brifing je na neverovatno dobrom nemačkom održao gos’n Koreja. Hmm, j** ništa ga nisam razumeo. Maaa, snaći ćemo se.

Sama pomisao da treba da se opremim u hladnoj vodi sledila mi je krv u venama. I to ne zbog hladne vode, već zbog morskih nemani, koje nam se švrćkaju ispod nogu. Draganel mi je proverio opremu i krenuli smo u zaron. Vođa zarona krenuo je prvi, polako za njim Ivana, Ceca, Draganel, a onda i moja malenkost.

Prvi susret sa raznobojnim zubacima, pagarima, brancinima, oradama, golubovima i ostalim šarenim ribicama umanjio je moj strah. Kroz uski prolaz ulazimo u potopljeni grad i ugledasmo njeno veličanstvo. AJKULA! Pomislih u sebi i poželeh da povičem kako bih upozorio saborce, iako me ne bi čuli.  Ma, što bih? Zbog toga smo i pregazili 1.000 kilometara carigradskog druma.

UH! Šta sad? Zastao mi je dah i umirih svoje telo. Ajkula prolazi pored nas kao pored turskog groblja. Stvarno izaziva strahopoštovanje. Možda nas nije ni primetila. U stvari, ne bi nas ni primetila da Ivana nije rafalno raspalila po njoj iz onog novog foto-robota sa blicevima od nekoliko megavata (ili već kojih jedinica), za njom još jedna od 5 ili 6 metara. Ili su u strahu stvarno velike oči.  Nisu nas ni onjušile, odoše one svojim psećim putem. A mi, onako izdaleka, polako za njima, kako bi ih islikali sa svih strana i iz svih mogućih uglova. U tome nam je mnogo pomogao vođa zarona – svojim telom pravio je živi zid kako bi joj uslikali šesti leđni pršljen, leđno peraje i ožiljak na repu. Pošto nisam bio naoružan podvodnim foto-instrumentima, počeo sam da čeprkam po dnu i, gle, prvo, pa muško – ajkulin zub. Obradovaće se deca, a ionako im ništa drugo nisam ni kupio. 

Potom, pored nas prođe velika, veličanstvena raža sa repom od meter-dva. A, gle čuda, ponovo Ivićka oplete rafalno iz onog nikona ili kanona i ražu saseče k’o mačem. Nekako je saterasmo u ćošak i Ceca je uspela da je pomazi .

Sve naše dogodovštine pod vodom je kroz stakleni tunel, koji se proteže duž celog akvarijuma, budnim okom pratio fotograf amater Dule i to beležio svojim eosom.

Vreme od 45min je iscurelo neverovatnom brzinom, lagano jedan po jedan krećemo u izron, i već na površini sabiramo i komentarišemo utiske. Putešestvije od tredeset i nešto sati za 45 minuta zadovoljstva se isplatilo. Lagano skidamo opremu i pokazujemo jedan drugom trofeje sa zarona. Srećni zbog utisaka, a nesrećni zbog rastanka sa alama iz morskih dubina krećemo put garderobe, pa dalje u  waterpipe club.

Goran Maksimović-Herkules

 

.