Tačkice u okeanu - Maldivi

U završnici burne i putovanjima bogate 2011. godine na red je došla ekspedicija koju smo sa velikim nestrpljenjem iščekivali: Maldivi. Dobro je poznato da ova ostrvska država predstavlja jednu od najboljih ronilačkih destinacija na svetu, pa je samim tim i naše nestrpljenje bilo još veće. Cilj je bilo ronjenje sa mantama i kit ajkulama, kojima su ova ostrva jedno od prirodnih staništa. I kao što kažu da je za najdalji put potrebno napraviti prvi korak, krenuli smo... pravac aerodrom Nikola Tesla.

Maldivi

U nebeskim koridorima

I samo putovanje do Maldiva je predstavljalo svojevrsnu avanturu. Iz Beograda smo poleteli za Frankfurt, raskrsnicu mnogih međunarodnih i interkontinentalnih letova. Kada smo sleteli, imali smo samo sat vremena da se ukrcamo u avion Shrilankan Airlines-a za Kolombo. S obzirom na veličinu frankfurtskog aerodroma ovo nije bio nimalo lak zadatak. Polutrčećim korakom smo se kretali među hiljadama putnika, manjajući transportna sredstva (autobuse, bespilotne vozove i sl.). Ipak, uspeli smo da pronađemo pravi gejt i da se opustimo u Airbus-u 330-200. Let do Kolomba trajao je oko deset sati, koje smo proveli uz filmove, muziku, knjige i video-igrice. Tokom te vedre noći pod nama su promicala svetla Istanbula, Bagdada, Dohe, Abu Dabija ... U ranim jutarnjim satima sleteli smo na tlo Šri Lanke. Na aerodromu u Kolombu proveli smo oko dva sata (uglavnom protežući ukočene noge), da bismo se najzad ukrcali u avion za Male, glavni grad Republike Maldivi. Nakon sat i po leta u smeru jugozapada, ispod nas, u azurno plavom moru počela su da se pojavljuju mnogobrojna ostrva. Konačno, tačkice u okeanu su postale komadići kopna okruženi morem. Šta jedan ronilac može još da poželi? Welcome to Maldives.

Okruženi morem

Nakon obavljenih carinskih formalnosti, prvo što smo uradili bilo je presvlačenje. Uskočili smo u kratke pantalone i papuče. Na pristanu u blizini malog aerodroma ukrcali smo se na hidrogliser, koji nas je nakon dva i po sata brze vožnje doveo na naše konačno odredište – Sun Island Villa Resort. Našli smo se na South Ari Atolu, grupi ostrva među kojima je „naše“, sa dužinom od oko 800 metara, bilo jedno od većih. Koračajući drvenim gatom koji je od malog pristaništa vodio ka ostrvu, shvatio sam da na licu imam široki osmeh, jer prizor koji se otvarao pred nama teško je rečima opisati. Guste, zelene palme su dosezale do same obale gde su ostavljale par metara sitnom belom pesku da uroni u more. A more, more je prikazivalo nekoliko neverovatnih nijansi plave boje. Od modre u dubini do tirkizno plave sa unutrašnje strane grebena. Trebalo nam je nekoliko časova da prihvatimo nove zvuke koji su nas okruživali. Iz unutrašnjosti ostrva dopirali su klepet krila i javljanje nama nepoznatih ptica. Na obali tiho talasanje vode, a u daljini, na ivici grebena koji se prostire oko ostrva, moćna grmljavina okeana. Nema sirena automobila, buke motora i ostalih zvukova savremenih gradova. Novo iznenađenje smo doživeli kada smo uskočili u more da se malo ohladimo. Temperatura vode je bila neverovatnih 31° Celzijusa! Predveče smo prošetali do ronilačkog centra „Villa Diving“ da se dogovorimo oko ronjenja. U raznovrsnoj ponudi izabrali smo paket 6 dana No limit Diving. Konačno prava avantura je mogla da počne.

U Indijskom okeanu

Ronilački centar „Villa Diving“ je na nas ostavio izuzetno snažan i pozitivan utisak. Pozicioniran je uz pristan u blizini odličnog italijanskog restorana (što se pokazalo jako bitnim) i zauzima prostor od blizu 300 metara kvadratnih. Na raspolaganju su velika prijemna kancelarija, tri učionice, svlačionice, tuševi, bazeni za pranje opreme (posebno kamere i regulatori, a poseban bazen za ostatak opreme), prostorija za odlaganje opreme, kompresornica sa četiri moćna kompresora (sailent klase), mala radionica za servis, iznajmljivanje opreme... Na ronjenje se ide brodovima dužine 15 metara, koje pokreću dizel motori. Na njih staje do 25 ronilaca, a krstareća brzina im je oko 20 milja na sat. Izbrojao sam sedam ovakvih brodova sa oznakom ronilačkog centra. „Villa Diving“ radi kao zvaničan PADI ronilački centar. Od nekih specifičnosti vezanih za ronjenje na Maldivima izdvojili bismo maksimalnu dubinu ronjenja propisanu zakonom, koja iznosi 30 metara. Svi ronioci potpisuju izjavu o prihvatanju lične odgovornosti i poštovanju lokalnih ronilačkih pravila. Boce na brod utovaruju zaposleni u ronilačkom centru, dok svaki ronilac brine o ličnoj opremi i tegovima. Zanimljivo je da se brifing obavlja na brodu dok je još na pristanu, uz obavezni aplauz na kraju. Većina zarona (skoro 90%) je u struji, tako da je uobičajen postupak da ronilac pre nego što izroni lansira bovu i brod dolazi po njega. Kada smo konačno napravili prvi zaron u Indijskom okeanu, iako smo očekivali raznovrsnost, bili smo fascinirani raskošnim podvodnim živim svetom. Obilje čvrstih korala, veliki broj riba koje žive na koralnim grebenima, mante i ajkule... Međutim, glavni razlog što smo prevalili toliki put (preko 8.000 km u jednom pravcu) jeste ronjenje sa kit ajkulom. Najveća riba koja trenutno živi na Zemlji relativno se često može sresti u vodama oko Maldiva. Poznato je da na ovom akvatoriju živi oko 220 primeraka ove vrste, koje u određeno doba godine migriraju do Madagaskara i vraćaju se nazad na Maldive. Divemasteri su tvrdili da je ovo odlično doba godine za ronjenje sa kit ajkulom. Ostalo je na nama da se u to uverimo...

Sa morskim džinovima

Oko osam sati ujutro isplovili smo na otvoreno more. Jutro je bilo pomalo vetrovito, a prema „lokalnim merilima“ more je bilo lagano talasasto. Na otvorenom su nas dočekali talasi od preko tri metra, koje su ronilački brodovi bez problema podnosili. Plovili smo duž grebena osmatrajući površinu vode, tražeči veliku senku koja se lagano kreće. Nakon petnaestak minuta bili smo nagrađeni. Kit ajkula je bila pred nama! Poskakali smo u vodu sa aparatima i opremom za ronjenje na dah. Vrlo brzo smo shvatili da su u pitanju dve kit ajkule. Jedna je bila nešto manja (oko 6 metara) dok je druga bila dužine od nekih 9 metara. Uopšte nije bilo lako plivati u velikim talasima i pratiti tempo kit ajkule. Prema ribljim merilima ona se kreće veoma sporo (3 do 10 milja na sat), ali za čoveka u talasima sa foto-opremom u rukama ovo je bilo vrlo iscrpljujuće. Nakon dvadesetak minuta, vidno umorni i zadihani, bili smo srećni da je ajkula zaronila u dublje vode. Ubrzo smo stigli na poziciju za ronjenje. Čim smo zaronili videli smo da nas je Posejdon ponovo nagradio. Ka nama je plivala još jedna kit ajkula. Sličan scenario se ponovio i dva dana kasnije, tako da smo na ovom putovanju apsolutno ispunili cilj. Od drugih ajkula, svakodnevni su bili susreti sa whitetip reef shark, blacktip reef shark i nurse shark. To je dodalo posebnu čar ovim ronjenjima, jer smo konačno imali priliku da naučimo kako da se približimo ovim ribama i napravimo dobre fotografije i snimke. Manje sreće smo imali sa mantama, jer su one u ovo doba godine u dubljim vodama, u plavetnilu i prate morske struje. Ipak smo imali sreće da na jednom zaronu u nekoliko navrata vidimo tridestak manti, kojima je, nažalost, bilo nemoguće prići.

Odlazak iz raja

Naravno, zaroni i vreme provedeno na ovim ostrvima brzo su prošli. Došlo je vreme da se ponovo zaputimo preko pola sveta, nazad u Srbiju. Poneli smo jedno neverovatno ronilačko iskustvo, gigabajte podvodnih fotografija i preko pet sati snimljenog video-materijala. Priličan šok je bio prelazak sa 35 stepeni na 5 stepeni Celzijusa. Ali „iza brda već se valja nova priča“ i novi ronilački doživljaji, koje sa nestrpljenjem očekujemo. Janez Kranjc Ivana Orlović-Kranjc