Trnovačko jezero
Skriveno među vrhovima planina Volujak, Trnovački Durmitor i Maglić nalazi se možda najlepše ledničko jezero u ovom delu sveta. Osmoro ronilaca iz kluba S.D.T. „Svet Ronjenja“ odvažno se uhvatilo u koštac sa planinama u nameri da prvi zavire ispod površine ovog planinskog dragulja.
Cela priča je počela pre dve godine kada smo nakon usputnog raftinga na Tari, sedeli u kampu „Montings“ i razgovarali sa Savom, vlasnikom ovog rafting centra, o lepotama Drine, Zelengore i okolnih planina. Nekako se tada na stolu pojavila stara, izgužvana brošura sa koje nas je posmatralo neverovatno plavo-zeleno jezero. Odmah smo počeli da se raspitujemo kako je moguće stići do njega, ali prve informacije su bile prilično obeshrabrujuće. Do jezera se stiže teško prohodnom planinskom stazom, koja krivuda između litica, šumskih predela i dolina. Naša ronilačka oprema je predstavljala veliki problem, koji bi se možda mogao rešiti uz pomoć konja. Uhvatili smo se za to „možda“ i nastavili da maštamo o ovom poduhvatu.
Kockice su se složile tačno dve godine kasnije i ekipa koju su činili Ivana Orlović-Kranjc, Slavica Turk, Svetlana Ćirković, Dejan Matijašević, draganel, Dejan Vasić, Jovan Petrović i Janez Kranjc našla se na kraju puta kojim idu automobili u Nacionalnom parku Sutjeska, sa rancima na leđima, natovarenim konjima i spremnošću za polazak u veliku avanturu.
Od slika na monitoru do živih predela
Okupljanje ekipe spremne za pohod na Trnovačko jezero počelo je u četvrtak 18. 06. 2009. godine u rafting kampu „Montings“, koji je predstavljao bazu iz koje smo planirali da krenemo. Sedeći uz vatru razrađivali smo detalje, sa nestrpljenjem očekujući naredno jutro. Svi smo se pribojavali vremenske prognoze, koja nije obećavala ništa dobro. Najavljivana je kiša i hladno vreme preko celog vikenda. Jutro je osvanulo sa niskim oblacima i obilnom rosom. Nakon nekog vremena sunce se ipak probilo i dan se pretvorio u pravi letnji. Presložena je ronilačka i kamperska oprema, uz dodatne redukcije. Utovarili smo sve u kombije i krenuli ka Tjentištu.
Nakon vožnje od dvadesetak minuta skrenuli smo na dosta oštećen put koji je vodio sve dublje u šumu. Nakon rampe na ulazu u Nacionalni park Sutjeska shvatili smo da ulazimo u sve veću divljinu. Asfalt je ubrzo nestao, a na njegovom mestu se pojavio tvrdo nabijeni tucanik. Posle petnaestak kilometara vožnje obodom Perućice, jedine prašume u Evropi, stigli smo na raskrsnicu gde smo napravili malu pauzu. Naime, izašli smo iz vozila i uputili se putićem kroz prašumu da bi videli legendarni Skakavac, osamdesetmetarski vodopad koji dominira ovim krajem. Nakon kraćeg foto sešna, nastavljamo dalje ka mestu Prijevor. Šuma se sve više nadvija nad putem zaklanjajući vidik. Posle dvanaestak kilometara, iza jedne krivine pred očima nam se otvorila široka visoravan. Ovo je bila krajnja tačka do koje se moglo četvorotočkašima. Na tom mestu čekao nas je naš vodič Srećko sa svoja dva konja Bugarom i Bebanom. Dogovor je bio da konji ponesu ronilačku i snimateljsku opremu dok ćemo mi poneti ostalo. Izračunali smo da je teret po konju iznosio oko 120 kilograma, dok smo mi na leđima imali između 20 i 30 kilograma. Uz dogovor kada da dođu po nas, automobili su se vratili a mi krenuli planinskim putićem ka našem konačnom cilju – Trnovačkom jezeru.
Opasni sipar i korita planinskih potoka
Zanimljivo je kako se ljudsko telo ponaša pod teretom. Šalili smo se da nam je potrebno da dostignemo „radnu temperaturu“, ali ekspedicija je polako, ali sigurno počela da savlađuje deonicu po deonicu. Odmah na početku, javila su se prva iskušenja. Naime, pre par godina lavina je zatrpala i onako uzan putić, pa je staza vodila relativno utabanim siparom, ali uz samu ivicu ambisa. Mlađi konj, Beban je u jednom trenutku proklizao praveći odron. Zadnje noge su mu već krenule ka provaliji, ali je Srećko u poslednjem trenutku uspeo da ga zadrži i vrati na stazu. Nakon dve opasne tačke, put je postao opušteniji i širi. Uskoro smo ispod nas ugledali katune sa pastirima i stadima ovaca. Krivudajući kroz borove pred nama se otvorio pogled na dolinu koja se zove Suva jezerina.
Karakteristični naziv dolazi od podatka da je tu nekada zaista bilo jezero koje je usled delovanja karsta nestalo. I tu vidimo uticaj lavina po oborenom drveću i ceo prizor je pomalo sablasan. Ovaj deo puta je bio lagan jer smo se kretali po ravnom travnatom terenu. Stigavši u podnožje šumovitog brda shvatili smo da će poslednja deonica biti izuzetno naporna. Uspon je bio prilično velik, a dobar deo puta je bio kroz kamenito korito presahlog planinskog potoka. Nakon kraćeg odmora i podešavanja opreme krenuli smo uzbrdo. Čulo se samo glasno disanje članova ekspedicije i zvuk kopita po kamenju. U jednom trenutku Beban se okliznuo i klecnuo. Morali smo da ga rasteretimo da bi ustao. Ubrzo smo nastavili dalje. Sa olakšanjem smo primetili da teren postaje ravniji a šuma ređa. Konačno smo između drveća počeli da naziremo jezero. Slike koje smo do tada gledali na internetu oživele su pred našim očima.
Nakon kraćeg odmora, jedan deo ekipe je počeo sa podizanjem kampa, a drugi je krenuo u potragu za izvorom pitke vode. Sedeći u večernjim časovima uz vatru, na 1.517 metara nadmorske visine, pravili smo planove za sutrašnja ronjenja.
Zaron u netaknuto jezero
Zbog strogo ograničene mogućnosti za nošenje, opremu smo sveli na minimum neophodnog. Našu priču su u par navrata prekinuli udaljeni pucnji, kojima su pastiri u katunima na Trnovačkom Durmitoru plašili vukove i ostale šumske zveri. Ovo je još uvek netaknuta divljina. Ronjenja su planirana u parovima, od kojih je svaki par imao cilj da preroni drugu oblast jezera, čija je dužina 825, a širina 715 metara. Vođeni podacima jednog od najvećih srpskih geografa Jovana Cvijića, očekivali smo hladnu vodu. Prema istraživanjima s početka sedamdesetih godina prošlog veka izmerena je temperatura od 12 stepeni na površini i svega četiri stepena Celzijusa na dnu. Zato smo poneli suva odela i Apeks regulatore, kojima funkcionisanje u ovakvim uslovima ne bi trebalo da predstavlja problem. Prilično smo se obradovali kada smo shvatili da je temperatura vode u međuvremenu porasla na ugodnih 17 stepeni! Maksimalna dubina koju smo pronašli bila je devet metara, što se poklopilo sa podacima starih geografa.
Prvi par smo bili Dejan Matijašević i ja, zatim su išli Dejan Vasić i Svetlana Ćirković, pa Slavica Turk i Jovan Petrović i na kraju Ivana Orlović-Kranjc i draganel. Takođe, Dejan i ja smo planirali da napravimo i noćni zaron.
Ubrzano smo krenuli sa opremanjem, jer je želja da zavirimo ispod površine smragdno zelenog jezera bila neizdrživa.
Kada sam spustio glavu ispod vode, shvatio sam da je vredela svaka kap prolivenog znoja, svaki bolni mišić i sve opasne situacije koje smo imali da bismo stigli do cilja. Pred očima su mi se otvorile podvodne livade i vodeno prostransvo kroz koje smo imali čast da prvi preronimo. Zaista, vidljivost je bila preko deset metara, kao da gledate kroz vazduh. Sretali smo sitne ribice, puževe, različite vrste trave ... Dno je muljevito, ali prekriveno travnatim tepihom, koji ako protresete, ispušta mehuriće vazduha. Takođe, česta su oborena debla i stene, od kojih neke kao hridi izlaze sve do površine.
U nekoliko navrata smo uspeli da vidimo i solidne primerke pastrmki, koje su se oprezno držale na većem rastojanju tako da nismo mogli da ih snimimo. Parovi su se smenjivali donoseći nove informacije i zapažanja. Skoro svi su uspevali da vide pastrmke, ali ih niko nije snimio. Ivana je čak uspela da vidi i fotografiše daždevnjake, pijavice i koloniju punoglavaca.
Niko nije mogao da sakrije osmeh nakon ronjenja u Trnovačkom jezeru. Ovo je zaista najbolje od svih jezera u kojima smo do sada ronili. Dok su se grupe smenjivale, slobodno vreme smo iskoristili da napravimo što više snimaka jezera i okoline.
Slavica i Dejan, na čelu sa iskusnim planinarom Jovanom Petrovićem, krenuli su put Maglića i uspeli da stignu do prvih snegova, odakle su napravili snimke jezera. Dejan Matijašević i ja smo krenuli na drugu stranu, ka Trnovačkom Durmitoru, odakle smo napravili panoramske fotografije Trnovačkog jezera. draganel i Ivana su ponovo fotografisali daždevnjake ... I tako sve do mraka kada smo ponovo ušli u vodu u potrazi za opreznim i plašljivim pastrmkama. Ovaj put smo imali više sreće uspevši da im priđemo blizu i napravimo lepe snimke. Po izronu primetili smo nemo sevanje munja iznad svih vrhova planina koje su nas okruživale. Shvatili smo da nas je priroda dosta mazila i da je odlučila da nam pokaže i svoju divlju stranu.
Pripremili smo kamp za nevreme koje se približavalo i uz vatru prepričavali doživljaje sa zarona. U daljini su se ponovo čuli pucnji kojima su pastiri branili stada, a šuma oko nas je počela da ispušta pomalo uznemirujuće zvuke. Kiša je počela posle ponoći, ali smo imali sreće da nas je oluja ipak zaobišla. Osvanulo je kišno jutro, a mi smo shvatili da će takav biti i ceo dan tokom kojeg smo planirali povratak.
Dramatičan silazak
Veoma brzo smo bili mokri, ali kamp je spakovan, konji natovareni i mi spremni za polazak. Fotografisali smo se za uspomenu i u koloni krenuli kroz šumu. Staza je bila dobro natopljena i blatnjava, što nam je otežavalo kretanje. Međutim, pravo iskušenje je bilo tek pred nama. Kameno korito nekadašnjeg planinskog potoka je sada bilo izuzetno klizavo. Ovo je bio ekstremno opasan deo za konje. Da je to baš tako, dobili smo veoma brzu potvrdu. Beban se u jednom trenutku okliznuo i nezgodno pao između stenja. Brzo smo ga rasteretili i sa strepnjom pregledali zadnje noge, koje je prilikom pada udario. Na sreću, sve je bilo u redu, ali smo odlučili da ga maksimalno rasteretimo i da do podnožja i kraja kamenog terena opremu sami spustimo. Svima nam je laknulo kada je ova opasna deonica sa uspehom savladana. Ostatak puta protekao je bez većih problema. Nakon dva sata i petnaest minuta kroz maglu smo ugledali klupski kombi i Land Rover rafting centra kako nas čekaju na dogovorenom mestu.
Za pamćenje
Umorni, pokisli, pomalo smrznuti ali zadovoljni vozili smo se kroz kišni dan ka baznom kampu na obali Drine. Žamor priče je zamenilo ćutanje, u kojem su članovi ekspedicije sređivali utiske o doživljenoj avanturi.
Svi su se složili da je vredelo, makar samo na par dana, iskočiti iz životne svakodnevnice i dotaći netaknutu prirodu i živeti u skladu i razumevanju sa njom. Ovo je bio doživljaj koji se godinama prepričava roniocima, deci, unucima... Bio sam ubeđen kada sam zamicao u šumu, ostavljajući Trnovačko jezero za sobom da je to naš prvi i poslednji susret. Jer, ovo je put koji je sa naše, ronilačke strane, prepun iskušenja.
Kada sam pitao članove ekipe da li bi ponovili, dobio sam jednoglasan odgovor – sledeći vikend!
Janez Kranjc
.
